Lupin

U prirodi je svoj na svom – veselo trčkara, graciozno hoda, njuška i istražuje. Rekao bi čovjek – pravi mali vuk.

No, buka, gužva, više ljudi… I Lupin iz vuka postaje malo čupavo klupko uplašenog pogleda. Diže glavu samo da pogledom pita je li ta strka baš nužna.

Dobar je k’o kruh. Stisnuo se uz svoju šetalicu, sramežljivo uzeo svaku gricku, a poslije se poslušno vratio u boks. Znate, u jedan od onih boksova iza kojih zalaze samo zaposlenici i pokoji volonter, jer tko bi od toliko pasa stigao…

Život nije bio fer prema Lupinu, a ni ovaj azilski mu ne godi. Došao je bez komadića uha, negdje po putu je ostao bez još komadića, a takav plašljiv izgleda da se ni za hranu ne želi gurati.

Lupin je mršav, nesretan i razočaran.

Ali samo jedan dobar kupanac, puno ljubavi i gricki… I znam da bi se mali vučko u njemu probudio. Čekamo njegovo novogodišnje čudo… Ili barem Čovjeka koji će mu dati sve što je dosad propustio.